Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Ovog proleća zavolite sebe

Ovog proleća zavolite sebe



Da li ja stvarno volim sebe? – to je pitanje koje sam postavila nakon pročitane knjige „Od kad sam se zavolela volim“, Ivane Kuzmanović. Suprug i ja smo se zatim zapitali da li iko zaista voli sebe. I naravno, kako to „komedijant slučaj“ nalaže, naveo me je da veoma brzo upoznam šta je uvreženo mišljenje među ljudima. Na jednoj društvenoj mreži uđem u raspravu u kojoj suprotna strana tvrdi da je mnogo bitnija ljubav prema drugima nego prema sebi. Na šta sam ja odgovorila, nadahnuta pročitanom knjigom, da čovek ne može voleti druge, ako prvo ne upozna i ne oseća sebe, tek onda može da se saoseća sa drugima i da ih voli. Mada, mislim da ni tada nisam naišla na razumevanje. Interesantno je kako ljudi prenabregavaju onu Božju zapovset koja glasi: „Ljubi bližnjega svog kao samog sebe“, koja upravo potvrđuje prethodno rečeno.

Jedan od važnih zaključaka koji sam izvukla iz ove knjige jeste da ljubav nije osećanje, već „stanje svesti, prirodno stanje našeg istinskog bića“, ali skrajnuto, često podrazumevano, čak i zaboravljeno. Zato treba voleti kao dete. Setiti se kako je voleti kao dete. Bezrezervno. Potpuno. Neskriveno.

Zadržimo se za sada na tome. Probajmo da se setimo kada smo voleli bez straha, ograničenja, očekivanja. I sebe i druge. Zastanite malo nad tim mislima, a onda se pitajte i ovo: Da li smo ikada (stvarno) voleli? Pokušala sam da odgovorim sebi, čitajući ovu knjigu,  u kojoj nas spisateljica vodi do Staze Ljubavi, i na putu do nje saplićemo se o zablude, omamljeni strahom, ali usput imamo i pomagače, kako bismo stigli do suštine i odgovora na iznad postavljeno pitanje. Šta bi bio odgovor? Da, voleli smo, neosvešćeno, površno, egoistički. Ali smo voleli. Naravno, postoje „probuđeni“ izuzeci, ali su manjina.

Stazom ljubavi, „čovek jedino može sam“, kako nas spisateljica upućuje, ilustrujući to rečima Mike Antića:

„Letenje je onaj trenutak kada, napokon,

shvatite da vas svako može zameniti u svemu

osim u sopstvenoj smrti i sopstvenoj besmrtnosti“.

Meni je bilo posebno zanimljivo što se u knjizi često navode reči Mike Antića, prema mom mišljenju nedovoljno ozbiljno shvaćenog pesnika. Toliko mudrih sentenci u njegovim pesmama, toliko životnih istina, filozofske zapitanosti. Nije Mika Antić samo „Plavi čuperak“, on je mnogo više od toga. Ne kažem da ta pesma ne vredi, vredi i te kako, ali ne sme da zaseni sve ostale. Ovo sam kao veliki poštovalac srpske književnosti morala da napomenem.

Pozabavila bih se malo pomenutim zabludama. Jedna od najrasprostranjenijih je ta da „ljubav boli“. Suštinski ljubav je ta koja jedina ne bi trebalo da boli, ako boli, to nije ljubav. Zatim, mnogi žive u ubeđenju da se „ljubav zaslužuje“, gde bih podsetila na jedan od najnižih moralnih stadijuma, koji podrazumeva „oko za oko, zub za zub“, kod moralno nedoraslih ličnosti. Ljubav često nije uzajamna i ne mora da bude, iako se to očekuje. S tim u vezi pomenula bih i shvatanje da je ljubav isto što i požrtvovanost, tako smo se mnoge razočarale. Ljubav ne može da se zasluži. Ukoliko mnogo brinemo, ne znači da mnogo volimo. Briga često presdtavlja sublimiranu želju za kontrolisanjem. Ljubomora je ono što „mori ljubav“, ona nije dokaz ljubavi. Ukoliko nešto ne funkcioniše, neće se rešiti ljubomorom. To je jednostavno tako. Seks se takođe izjednačva sa ljubavlju, ali on to nije, on je samo oplemenjuje. Bez ljubavi, postaje obična gimnastika.  I dolazimo do srži ove knjige: „Ljubav sa ’pravom’osobom će nas učiniti celim“. Da li će? Ako smo vreća kojoj treba zakrpa, bićemo zakrpljena vreća, nikako nova i cela. To je možda i najveća zabluda. Čovek je ceo takav kakav jeste, rođen je ceo, treba mu družba, treba mu ljubav, ali on nije polovina, i ne sme da bude. To je ono što nam ova knjiga poručuje. Vi ste celi, vi ste svoji, ne dozvolite da vas bilo ko ubeđuje u vašu polovičnost. Naravno, svi smo mi deo neke veće celine, ali smo ovde rođeni kao jedno i to je naš najveći dar. Teško je to da sebi približimo, jer čovek stalno teži grupisanju, poput atoma, život u pojedinosti mu ne prija toliko, dok ne shvati da je to prava privilegija.

Iz knjige saznajemo i suštinu straha, a to je neznanje. Plašimo se da pokažemo svoju ranjivost, da se prepustimo, plašimo se neizvesnosti, neuspeha, preljube, odbacivanja, svi oni mogu se podvesti pod jedan „strah od sopstvenog ispoljavanja“, zbog kog mislimo da će se svi ostali strahovi, tj. njihova realizacija pokrenuti. Izgleda kao nabrajanje klišea, ali to je realnost, svi se toga plaše. Osim retkih izuzetaka koji su to prevazišli. Samo oni znaju šta je Ljubav sa velikim LJ. Međtim, spisateljica nam navodi i „pomagače“ za koje treba mnogo snage i volje, ali nisu nemogući. Prvo čovek treba nešto i da „dopusti i prepusti“, mnogo će biti lakše. Ja sam jedna od onih koja to što ima grčevito drži u strahu. A svesna sam toga da ne treba tako, ali to bude jače od mene. Svojim velikim životnim uspehom smatraću upravo to „dopuštanje i prepuštanje“. Ovo važi za sve sfere ljubavi, ne samo partnerske, već i ljubavi prema sebi, svom izgledu, svojoj profesiji. Ne može se paranoično plašiti od gubitka i neuspeha u bilo kojoj od pomenutih stavki. Onda nema uživanja, a šta je uživanje nego uplovljavanje u život, odnosno življenje. Ivana Kuzmanović ističe da bi nam na putu Ljubavi mnogo pomogli i „vera i predaja“, što je nekako u dosluhu sa „dopuštanjem i prepuštanjem“. Treba verovati, makar u dobar ishod, i predati se toj veri. Navodi i „razumevanje i oprost“ kao jedne od glavnih pomagača, ako ne razumemo nešto ne možemo ni oprostiti, kako sebi, tako i drugima. Posebno bih istakla „disciplinu“ kao pomoćnika na putu do Ljubavi. Zanimljivo je da bebama rutina najviše prija, ne sviđa im se haos i neorganizovanost. Budite kao bebe. Ako čovek sebi da mnogo lufta, nije dobro. Kad čovek nema cilj, život počinje da gubi smisao. Dok se nešto radi, misli manje lutaju, on je pristutniji. Biti sada i ovde znači živeti. Biti sada i ovde znači voleti.

Jedna od rečenica koja je na mene ostavila najveći utisak: „greh je ne biti srećan, greh je ne ostvariti svoje želje, greh je ne biti autentičan i svoj, i ne razvijati svoje talente, u životu koji je samo jedan“, možda je i ključna za priču o voljenju sebe, ali i drugih, pošto su te „dve ljubavi“, samo dve manifestacije iste suštine. Dakle, volite sebe i neko će voleti vas, jer ćete tako lakše i lepše uzvratiti. Naravno, nije lako voleti sebe, a tek druge, još teže. To se uči. Sporo, sa preprekama. Bitno je da učenje krene. I vremenom, uz mnogo napora, odricanja, nerszumevanja, ako ste dovoljno jaki, uspećete. Ono što nas najviše koči na tom putu jeste poznavanje sebe, to što, vrlo često, dobro poznajemo svoje mane, dok vrline zanemarujemo.onda tako gledamo i na druge. Ko je strog sudija sebi, biće i drugima. Zato nekad treba da oprostimo nešto sebi. Mi žene posebno, koje kilo viška, male grudi, suvu kosu, problematičnu kožu. Hajde da sve to stavimo na stranu i zapitajmo se šta je ono što ja umem, što mi ide, u čemu sam dobra. Znam, prva ja bih rekla nekad, u nekim stanjima očaja – ništa ne znam, ništa mi ne ide. Onda pusti, pa se pitaj opet neki drugi put, možda ti jednostavno nije bio dan. Ok, ako i tada kažeš sebi – Ništa mi ne ide od ruke! – , budite malko tvrdoglave i uzvratite – E, ima da ide! – . Mada, nije suština voleti sebe jer znate nešto da radite, to jeste jedan od mogućih faktora prihvatanja i samopotvrde. Treba voleti sebe jer ste to što jeste, to što omogućavate sebi da postojite u tom obliku, ma kakav on bio, umeo-ne umeo, radio-ne radio. Postojiš. Budi srećan. Ako ni zbog čega drugog, voli sebe zbog toga. Nije lako. Znam.


2 comments found

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.