Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Dete na odvikavanju

Dete na odvikavanju



Naslov je možda neprimeren. Ili ipak nije. Pitate se na kakvom odvikavanju može biti dete. Pa kako kakvom, na odvikavanju od majke. Da, tako je. Očigledno da postoji ta tendencija u zapadnom svetu, ali i kod nas. Kao pojava novog vremena, ali i zaostatak starog, socijalističke okrenutosti „radu i samo radu“, i to radu koji je ženama doneo nova „prava“ i „jednakost“, ali nije ukinuo obavaveze, koje su podrazumevane. Ona čuvena „žena, majka, kraljica“, moglo bi se preformulisati u „žena, majka, domaćica, radnica (poslovna žena, kako više volite)“. Postavlja se pitanje da li žena može biti uspešna u svim oblastima ili ta rasutost podrazumeva prosečnost u svemu. Osrednja žena, majka, kuvarica, na poslovnom planu dobra, ali ne i vrhunski stručnjak. Da se vratimo sada na ove dve prve, možda i primarne uloge, ako ih već nosi. (Sad bi feministkinje skočile na mene za ovo „primarne uloge“, unapred se izvinjavam, ovde iznosim isključivo svoje mišljenje, čime se ograđujem od neistomišljenika. Da ponovim jednu stereotipnu rečenicu „Svako ima pravo na svoje mišljenje“ i dodala da svako ima pravo na slaganje i ne slaganje sa istim, odnosno na sopstveno viđenje. ) Žena i majka, da li jedno isključuje drugo ili jedno nadahnjuje drugo, dilema je koja bi se rešila opet, još jednim stereotipom – sve je individualno. Žena kada postaje majka, dobija neku specifičnu ženstvenost, majčinsku, koja bi se mogla opisati kao lepota brige. Pročitah skoro negde da su majke uvek zabrinute, da majčinstvo to u stvari nosi sa sobom. I nosi. Instnktivnu, prirodnu, iskonsku zabrinutost za mladunče. To joj daje neku posebnu crtu lepote. I slobodno mogu reći da  su sve majke lepe, na svoj način. Ne kažem da druge žene nisu. Jesu, ali drugačije. Nego, o lepoti ćemo drugi put, sad se zadržimo kod uloge majke. Rekoh na početku da je sve prisutnija težnja da se dete što ranije „odvoji“ od majke, koje je najizraženije u pojedinim zapadnim zemljama, poput Francuske i Švajcarske, bez obzira na značajna istraživanja psihologa o bitnosti početne blizine majke, kao osnove za čitav život. Taj osećaj sveprisutnosti i sigurnosti prati dete čitav život. Pojedini psiholozi smatraju da je odvajanje deteta od majke pre treće godine izuzetan stres, koji bi mogao imati posledice po detetovo kasnije psihičko zdravlje. Međutim ta „moda“, a više i potreba, usled finansijske nesigurnosti, sve je raširenija kod nas. Majka je primorana da počne sa radom nakon detetovih navršenih godinu dana. Kada se bolje sagleda to nije malo u odnosu na druge evropske zemlje, koje poput Francuske majci omogućuju samo tri meseca plaćenog porodiljskog odsustva, s tim što je to kod nas najčešće pitanje egzistencije.

Interesantno je da Svetska zdravstvena organizacija preporučuje dojenje deteta do dve godine, kao optimalno vreme, što je gotovo nemoguće održati ukoliko majka veoma rano počne sa radom. E sad, mnogi  smatraju da se to optimalno vreme više odnosi na zemlje trećeg sveta, a manje na razvijene države u kojima je zdravstvena zažtita sigurnija. Ukoliko izuzmemo to podrazumevano shvatanje i imamo u vidu samo prethodno pomenutu preporuku, možemo se zapitati da li je zapadno društvo licemerno ili smatraju majke svemogućim, ili je jednostavno nezainteresovano i bitan im je samo finansijski aspekt. Međutim, ako su istraživanja o dobrobiti dojenja tačna, mnogo bi se uštedelo na zdravstvenoj zaštiti, ukoliko bi se na taj način stanovništvo imunizovalo. Nisam stručnjak, iznosim samo neka od svojih razmišljanja koja su vezana za odnos majke i deteta u najranijim godinama, čiji se značaj sa jedne strane propagira, a sa druge strane ignoriše ili čak negira.

Moj dečak je pre nekoliko dana krenuo u vrtić. Bila je to za mene velika i teška odluka. S obzirom na to da još uvek doji i što bih volela da nastavi bar do druge godine, izuzetno me plaši ta naša razdvojenost. Zatim, kažu da su deca kada krenu u vrtić često bolesna, zbog stupanja u kolektiv, gde je prenos i protok bakterija i virusa mnogo veći nego inače. I još što mislim da je to odvajanje vrlo stresno i za majku i za dete. Sa druge strane vremenom sam stekla utisak da njemu kako raste postaje dosadno kod kuće, da mu je potrebno još neko društvo osim mene, a došlo je vreme i da se mama malo posveti nekim svojim profesionalnim interesovanjima, koliko je to moguće u periodu privikavanja na vrtić. Pošto je prošlo dosta vremena otkad nisam radila i bila posvećena svojoj struci. Radila sam u prodaji, i tek po koja manja prilika za bavljenje svojim poslom. Svakako bilo kakav ozbiljniji poduhvat teško je ostvariti kada čuvete bebu. To je realno iskoristljivog vremena sat i po njegovog spavanja. Što je nedovoljno, kao što rekoh za bilo šta ozbiljnije. Zato majke moraju da vagaju. Da bi bile srećnije i zadovoljnije, i finansijski sigurnije, trebalo bi da rade, što je bliskije moguće onom što ih interesuje i što vole. Ali, vidim po sebi da je to veoma teško. Raditi ono što voliš i za šta si se školovao. Treba mnogo borbe i upornosti da bi se uspelo. Mada, bilo koji posao, će ih pomeriti malo od kuće, od svojih misli, koje teško da mogu da podele sa detetom od godinu dana i manje. Što jeste dobro za njih. I za dete. A i za muža.

E, kad smo već kod muža, rekla bih koju o onoj prvoj ili drugoj primarnosti. O ženi, ženi, supruzi. Žena i tu mora i treba da balansira. Posvetiti se detetu, ali ne zapostaviti supruga. Pa i on je dete. Šalim se. A donekle i jeste. Ma svaki čovek je donekle još uvek dete. Traži pažnju, oduševljenje, divljenje, traži vreme, pruženo samo njemu. I kako se uz dete, koje ne bi trebalo mnogo da bude odvojeno od majke provesti neko kvalitetnije vreme sa suprugom. Ostaviti dete na nekoliko sati, dana, babi i dedi. Ajde ovo sati i nekako, ali dana skoro nikako. Brige bi ophrvale moj mozak, tako da bi se to kvalitetno vreme pretvorilo u nekvalitetni urnebes. Koji bi imao više štete nego koristi. Zato možda treba iskoristiti te lepe zajedničke trenutke, provedene zajedno, u porodici, graditi čvrstu vezu roditelja i deteta, a mama i tata da se osame tih nekoliko sati kada ga pričuvaju bake i dede ili tetka i čiča. Bar dok su deca mala. I nije lako, ni majci da tako balansira, ni tati da se nekad oseća zapostavljeno. Iako se majka trudi da ne bude. Ali je i lepo. Odgajanje deteta je nešto najlepše i najteže na svetu. Jednom je profesor Jerkov pomenuo reči Vladete Jerotića: „Najteže je upravljati državom i vaspitati dete“. To me je podsetilo da sam još davno pročitala kod Vladete Jerotića da se ličnost deteta gradi do treće godine, što je verovatno i tačno. Zato treba da se trudimo da taj period našoj deci učinimo što prijatnijim i što povoljnijim za učenje i razvoj. Volela bih da odgojim dete bez frustracija i neuruza, što je gotovo nemoguće. Ali treba probati. A smatram da bi rano odvajanje samo stvorilo nepotreban strah. Blizina i bliskost roditelja i dece osnova je za budućnost deteta i gradnju njegovog samopouzdanja i osećaja sigurnosti. U redu je da dete provede neko vreme u vrtiću, ali odvajanje na nekoliko dana da bi se dete odviklo od majke, nije rešenje. Ono može samo da stvori strah i bolesnu vezanost, koja se zasniva upravo na tom strahu, a vezanost nije isto što i povezanost, ona prerasta u frustraciju i zavisnost, koja dete prati onda čitav život. I kao težak kamen koji ga vuče i sputava, ne da mu da se opusti u donosu prema drugim ljudima, pre svega ženama. A prirodan odnos i bez straha od ostavljanja i napuštanja je osnov za gradnju porodice i ostvarenje ljubavi. Dete će se svakako prirodno odvojiti jednog dana, ali taj proces treba da bude spor i postepen. U suprotnom će ga ta zavisnost celog života sputavati.

2 comments found

  1. Lepo napisano i rečeno… Tema i dilema svake majke. Prigrliti ili “gurnuti” u život svoje mladunče 😇 Bravo.

    1. Hvala mnogo Miličice! Baš mi je drago da ti se svideo tekst i što si komentarisala! Baš to, od “guranja” u život nema mnogo vajde, koliko se meni čini. 🙂

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.