Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
“Što brže idem sve sam manja” –  ili Priča o udaljavanju od sebe

“Što brže idem sve sam manja” – ili Priča o udaljavanju od sebe

“Što brže idem sve sam manja” naziv je jedne po malo neobične knjige. Norveška spisateljica Ćersti Anesdater Skomsvol 2009. godine nagrađena je nagradom Debitantsko delo godine, što je i istaknuto na korici Deretinog izdanja, jedinog kod nas. Očekivala sam da će tematika biti neki mladalački problem, tema koja se bavi mlađim osobama, pošto je ipak delo debitantsko. Bila je to moja pretpostavka, jer zaista ne poznajem lik i delo pomenute spisateljice, ni koliko je stara. Kad ono na prvim stranicama nešto neočekivano, priča je ispričana iz perspektive jedne starice – Matee Martinsen. Njen život sagledavamo iz ugla Mateinog odnosa sa svojim suprugom. A priču o tom odnosu ona započinje opisom svoje osobine kako je uvek “volela da završi sa stvarima”, u ovom slučaju muževljevim poslom. Interesantno je da muža predstavlja kao Epsilona, iako je mala verovatnoća da se neko tako stvarno zove. Ne pominjem slučajno verovatnoću. Upravo je ta reč kojom bismo mogli da označimo Mateinog supruga, pročitavši knjigu. On je osoba koja radi u Zavodu za statistiku i stalno je u nekim statistikama. Tako je i prvi put prišao Matei, nakon što se vratila u školu, posle udara groma, rečima: “Verovatnoća da te grom pogodi dva puta na isto mesto manja je od epsilon, ukoliko je epsilon mikroskopski mala veličina”. Ta rečenica kao da ih je spojila, venčali su se nakon srednje škole. Matea nikad nije radila, tj.jeste kod Epsilonovog šefa, čistila kući, i ta njena karijera se neslavno završila. Ali je odatle sačuvala i nešto za nju dragoceno, kesu sa zubima. Koju će zajedno za još nekim “dragocenostima” staviti u “vremensku kapsulu” i zakopati u dvorištu ispred zgrade. Ta kutija odnosno “vremenska kapsula”, ključna je za razumevanje romana i Mateinog lika. Iz njene priče, ona nije ostavila nikakvog traga, nema dece, nema prijatelja, nema gotovo nikakve druge zaostavštine. Ima jedino Epsilona. Ili mi mislimo da ga ima. Provlači se i tema ljubomore i lojalnosti. Stiče se utisak da je Epsilon imao izvesnu naklonost prema komšinici, koju znamo samo kao Junovu majku. Majku dečaka koga je otac napustio i koji sada žive sami. Dok je Jun bio u vojsci Epsilon je tražio od Matee da kupuje namirnice njegovoj majci, a pošto ona nije htela, izgleda da je on to obavljao. To je Mateu bacilo u razmišljanja i sumnje, i svakako nadogradnje i preuveličavanje realnosti. Mimo toga, njihov odnos nije bio idealan, Matea je bila nedruželjubiva čudakinja, koju je Epsilon morao da natera da negde krene sa njim i svaki zajednički izlazak ili primanje gostiju bi se neslavno završilo. Njihov odnos gradila je i činjenica da nisu imali dece, i to što su imali ljubimca, koji je uginuo Mateinom krivicom, jureći za kobajagi bačenom puslicom po vodi, iako nije znao da pliva.
Mateina priča o sebi, o nemarnom odnosu prema Epsilonom i stvarima koje je okružuju dobija obrise apsurda. Da li nemanje dece ili nekog epohalnog otkrića poništava život sam. Da li je ona uzalud živela? Kao da isto pitanje junakinja sve vrememe implicitno postavlja sebi i prisećanjem banalnih događaja iz života želi da podvuče taj apsurdni ton. Međutim, zanimljivo je da ona u toku života ipak nešto stvarala, ona je često plela trake za uši Epsilonu. Ali u trenutku kada niže sećanja i razmišlja o svojim trenutnim osećanjima ona ne stvara ništa, sem eto kiflica koje je sama pojela, ne iznevši ih stanarima da ih posluži, kako je planirala. Zašto? Jer se stidela, starosti, samoće, sebe. Ona sa jedne strane želi da ne bude zaboravljena, želi da se zna da je živela,a sa druge strane koči sebe, i ostaje u tom procepu ništavnosti želje i straha. Zar se ne osećamo mnogi tako? Baš kao Matea? Hoću, mogu, ali me strah, stidim se. I život prođe. Pokazivala je svoju blistavost samo Epsilonu, za kojeg tek na kraju romana saznajemo oni što smo mogli da naslutimo, a to je da je on već mrtav. Matea je svoj život vezivala za njega, on je bio taj zbog kojeg je plela, trake za uši, i pisma mu je pisala. On je umro, prvog dana svoje penzije. Koju je Matea toliko željno čekala. Nije više imala za koga da stvara. Sem za sebe. A sebi je malo značila. Želela je da bude nevidljiva. Što je brže išla (ka dnu) sve je bila manja. I manja. I manja. I nije je više ni bilo.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.