Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Norveška šuma je to

Norveška šuma je to

Čuvena Murakamijeva „Norveška šuma“, nikako da mi stigne na red za čitanje. Iako su mi je mnogi hvalili, nisu mi bili dovoljno ubedljivi. Još kad vidim da ima preko trista strana, dođe mi da odustanem. Od fakulteta sam stekla averziju od dugometražnih knjiga. Naravno, mnoge mnogostranične knjige spadaju u vrhunsku svetsku literaturu, poput „Rata i mira“, „Ane Karenjine“, „Braće Karamazovih“ i mnogih drugih. Međutim, ja i dalje stojim pri stavu da je sve moglo da se ispriča i u svedenijem obliku. Interesantno je da su obično te debele knjige iz perioda realizma, što i ima logige, potrebno je prostora opisati neke detalje i pojedinosti. I retko koja od njih mi je zaista sve vreme držala pažnju. Ovde je nešto drugačije. Odlučim se ja da poglednem šta tu ima toliko zanimljivog, pa se većini koja je pročitala toliko dopala. I rekoh, ako mi se ne sviđa, baciću je. Samo metaforički, neću stvarno da je bacam. To kažem, jer sam ranije imala neki nazovimo ga inat, da iako mi se knjiga ne dopadne, izguram čitanje do kraja. I tako sam se sa mnogim knjigama, baš mučila. Ali sad sam rešila da ne gnjavim ni sebe ni knjigu, nego lepo, ne čita mi se, neću da je čitam. To je valjda deo procesa sazrevanja. I tako, uzmem ja, malo, po malo, strana za stanom, toliko je lagano klizila, da sam gotovo neprimetno pročitala u najkraćem mogućem roku, s obzirom na razne ometače, znate ono gomila veša, čistog, prljavog, za peglanje, za pakovanje, ručak za danas, ručak za sutra, ribanje poda, dezinfekcija svega postojećeg, bejbiš tamo, bejbiš ovde. I sve tako. Ali ova knjiga je za divno čudo dobila primat u mojim prioritetima. Šta je ono što me je privuklo najviše? Da kažem stil, bilo bi previše neodređeno. Da kažem tema, pa ljubavna priča, u dva-tri ljubavna trougla sa kosim presecima, uz osvrt na studenstske proteste i mladalački bunt 60-ih godina, zvuči nekako previše slatkasto i donekle nejasno. Možda me je najviše zainteresovao način na koji pisac uvlači čitaoca u priču, i ne samo u priču, već u najtananija osećanja junaka. Priča počinje sećanjem već tada sredovečnog  junaka, koji se čuvši pesmu Bitlsa „Norwegian Wood“ mislima vraća u prošlost, evocirajući uspomenu na devojku koju je voleo. Ta pesma bila je omiljena pesma devojke po imenu Naoko. Interesantno je da se junak u tri životne situacije nalazi u određenom ljubavnom trouglu. Tako da bi to možda bio broj koji b obeležio ovaj roman. Imam utisak da to nije slučajno, tako se stvara neka kompozicijska simetrija. U svakom od trouglova nalazio se, naravno, glavni junak Vatanab, dok se ostali na neki način smenjuju, ali su gotovo podjednako bitni za razvoj događaja i junaka. Prvi trugao činili bi, Vatanab, njegov kako sam kaže „jedini prijatelj“ Kazuki i njegova devojka Naoko. Da, i meni je to malo zasmetalo, dok nisam ušla u samu priču. Njih troje su savršeno funkcionisali kao grupica prijatelja, sve do jednog dana, kada se Kazuki samoubio. Nikome nije bio jasan razlog niti je postojao neki konkretan povod za taj čin. Ali on ostavlja posledice po dvoje iz trougla, Vatanaba i Naoko. Jedno vreme nakon tog događaja se nisu viđali, dok nisu upisali fakultet u istom gradu, odlučivši tako da pobegnu od sećanja. Vatanabu je to donekle i uspelo. Bar u njegovoj svesti. Dok je, kako idemo kroz priču, Naoko sve ophrvanija mislima o prošlosti. Između njih dvoje rađa se nešto kao ljubav. Erotska scena u kojoj njih dvoje vode ljubav prikazana je prilično otvoreno, a opet suptilno. Za Vatanaba neočekivano, bio je to Naokin prvi put. I što tada ne znamo, i poslednji. Kasnije saznajemo da je Naoko i Kazuki nisu uspeli da ostvare kontakt na takav način. Što je na Naoko ostavilo snažan utisak. O njoj stvaramo sliku kao o jednoj nežnoj, krhkoj duši, koja je toliko osetljiva, da svaki mali potres može da izazove zemljotres njene psihe. To se ispostavi kao tačno. Ona rešava da ostavi studije i ode u stacionar, za nervno obolele, smešten u planinama. I to neobično mesto Vatanab dvaput posećuje, misleći da će njoj uskoro biti bolje. Tu Vatanab upada u drugi trougao. Gde pored njega i Naoko u priču ulazi i žena sa imenom Reiko koja prema pravilima tog stacionara mora da bude prisutna kada je gost u poseti, jer nijedan pacijent ne sme da ostane nasamo sa nekim od posetilaca. U tom odnosu razvija se i neobična verbalna igra Vatanaba i Reiko, koja mu se ispoveda kao osobi od poverenja. Ta igra završiće se i  seksualnim odnosom, što nam je u tim momentima, u planinama, nekako neočekivano. Zanimljivo je da Vatanab kada prvi put odlazi da poseti Naoko a sobom nosi knjigu Tomasa Mana „Čarobni breg“, prizivajući u sećanje onih koji su ga čitali. Oni znaju da glavni junak koji ode u posetu rođaku u sanatorijum i sam postaje jedan od njegovih „štićenika“, što bi bila aluzija na dalji Vatanabov put. To, naravno, nije eksplicitno pokazano u romanu, niti sa sigurnšću možemo to da tvrdimo, ali nam pisac na taj način vešto unosi crv sumnje. I stigosmo do trećeg trougla, možda i sudbinskog po Vatanaba, u kome osim Naoko, u Vatanabov život uplivava i jedna čudakinja sa njegovog fakulteta, koja sliku o sebi maskira perverznim idejama i željama, kako bi verovatno skrenula svoje misli sa teškog života i naporne brige za svoje najbliže. Zašto bi ovaj trougao bio presudan za Vatanaba? Iz moje perspektive Vatana između njih dve ne bira između veće ili manje ljubavi i simpatisanja, već bira hoće li se okrenuti životu ili smrti. Evidentno je da ga je svaka na svoj način vukla na ovu ili onu stranu. To postaje jasnije nakon što je Naoko umrla. Da li je odabrao? Ne znamo, kraj je prilično mutan i neobjašnjiv. Ali poslednji poziv koji upućuje Midori možda nam ukazuje na optimističnu stranu kraja. Dok odgovor na njeno pitanje gde se trenutno nalazi nema toliko oportunističku viziju. Na čitaocu je da veruje svoju verziju kraja. Što ovom romanu daje posebnu mističnu crtu i ostavlja čitaoca u zapitanosti svojih misli. Tako kraj postaje svojevrsni početak.

Nadam se dađ će vas ovo moje svedeno viđenje romana i njegove trouglaste kompozicije podstaknuti da stavite ovaj roman u svoj spisak za obavezno čitanje. Jer on zaista jeste vredan toga. Dakle, ovakva kompozicija i poigravanje sa odnosima likova ima za svrhu ono ogoljavanje najtananijih ljudskih osećanja. Kako se dolazi do dubine osećanja samih likova zajedno sa tim tokom i čitalac otkriva svoja. Pronalazi se, saživljava sa njima u ovim ili onim sferama. Tako mu oni postaju bliski, a samim tim i knjiga draža. Haruki Murakami se, meni bar, u ovom romanu pokazao u najboljem svetlu veštine razotkrivanja čovekove duše i njenih skrivenih dubina.  

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.