Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Smisao kiše

Smisao kiše

Stajala je sama na ivici smisla, i samo ju je korak delio od provalije zvane besmisao. Nije joj se nadala, hodala je putem posutim šljunkom, koga su natktivali gusti redovi mirisnih lipa. Volela je taj miris. Snažan, prodoran, činilo joj se da joj udahom lipovog cvata svaki neuron biva omamljen tim plemenitim mirisom. To joj je davalo snagu da hoda dalje i da s mirisom upija i mir koji on nosi. Bilo je sunčano, tanušni zraci su se promaljali kroz gusto granje. Dovoljno da zna da je Sunce tu, da miluje grane i nju samu. Sunce često ume da prija, kad je blago, nežno. Prijalo joj je to otkravljivanje od hladnoće i zime koja ne samo da dugo nije popuštala prirodu, već i njeno srce. Sada se led topio. Bilo je dosta vlage, koja je polako isparvala. I nekako neobično je bilo sve više, kao da je svaka vlat trave odavala dvostruko više vlage od sopstvene zapremine. Da li je to moguće, nije mogla o tome da razmišlja. Polako je miomiris krenula da menja teška zapara. Koja joj je sve teže padala. Morala je duboko, duboko da udahne, da bi imala osećaj da je uopšte disala vazduh. Sunce je polako nestajalo sa nebeske horizontale, a nadolazili su, ubrzanim tempom, masivni, tamno sivi, na nekim mestima gotovo purpurni oblaci. Nabreklo nebo počele su da presecaju oštre svetlosne linije, nekad nekad se nakon sedam sekundi od svetlosti čuo otupeli zvuk, udaljenih gromova. Upravo tih sedam sekundi između svetlosti i zvuka izazivali su u njoj strašni osećaj panike, kao da će baš tu, pred njom udariti. Kako je grmljavina bila sve jača, ona se sve manje plašila. Strah je jenjavao što je kiša sve više šikljala iz bremenitih oblačina. Tražila je zaklon. Naišla je na prolaz sa nastrešnicom. Stala je dok se sve ne smiri. Ali u njoj je naglo počelo da kuva i vri, a do daha je dolazila sve dubljim i dubljim udasima. Miris sveže kiše sada je zamenio onaj lipov, i nije joj bilo jasno kako joj ni ta svežina nije olakšavala disanje. Počela je da oseća težinu misli, one nepotrebne, suvišne. Ona joj je smetala. Ona joj nije dala da diše punim plućima. Ili ju je sama izmislila, da bi je ko namerno stavljen kamen u cipelu, žuljala. I žuljala je, baš je dobro žuljala. Da je istisne, da je zaustavi, nikako nije uspevala. Smetala joj je godinama. Tada kao da je doživela vrhunac. Natmuurilo joj se u glavi baš kao pred kišu. Koja nikako da krene, nego se samo gomila i gomila, i raziđe, pa opet tako. Činilo joj se kada bi ta njena kiša krenula da lije, da se ne zaustavlja, ili do potopa ili do olakšanja, bilo bi joj dobro. Samo joj se činilo, u stvari se plašila da pusti to iz sebe, nego ju je iznova i iznova kristalizirala, ne dajući joj nikakvo drugo agregatno stanje. Plašila se da se suoči sa tom misli, sa njenom realizacijom. Drhtala je i strepela od nje, a znala je da bez suočavanja nema uočavanja. I otrežnjenja. Ma kakvo ono bilo u tom trenutku. Svakako je dobro. Život bira samo najbolje za svakog. Šta je najbolje veoma je relativno. U tim mislima nastavila je da hoda po kiši. Ali jedna je toliko razdirala, do ništenja. Kada ju je ona obuzimala ništa sem nje nije postojalo. Sve vrednosti, sva prošlost, talenti kao da nikada nisu postojali. Samo ona. Teška i jedina. Nije smela da joj da toliku moć. Ništa samo po sebi nije toliko snažno dok ga drugi ne ojačaju mišlju da je to nešto stvarno toliko snažno. Jedno vreme bila je bez nje, zapostavila je, gurnila u zapećak, ali sa oblacima kao da je došla i ona. Ponovljena, možda i jača nego ikada pre. Zastala je, pogledala oko sebe. Bila je na korak od ivice. Gde će usmeriti naredni korak to zavisi isključivo od nje.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.