Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Rjuovo “Plavo, gotovo prozirno”

Rjuovo “Plavo, gotovo prozirno”

„Plavo, gotovo prozirno“ je roman u kojem gotovo ništa nije ni plavo, ni prozirno. Krv, seks, sluz i znoj bile bi ključne reči mog utiska o romanu. I zaista, prvih 60-ak strana ćete nailaziti na mnogo takvih slika. Namerno kažem slika, jer su neke situacije, neki prizori, u romanu gotovo fotografski dobro opisani. Sirovi naturalizam u svom ni malo prerađenom ruhu, koji svojim detaljističkim opisom teži da osim vizuelnog efekta kod čitaoca izazove sva čula, tako da nas dovodi u neobično stvarnu, a opet virtuelnu poziciju prisutnog posmatrača. Međutim, retko ko od nas bi zaist voleo da izbliza prisustvuje orgijama mladih Japanaca i Afroamerikanaca u blizini jedne američke baze u Japanu, 60-ih godina. Sodoma i Gomora uživo. Blud i razvrat. U krupnom planu. Da tako realno vidimo život grupice mladih omogućava nam glavni junak Rju, imenjak svog stvaraoca, pisca ove knjige Rjua Murakamija. Uzela sam Rjua, baš zato što sam prethodno čitala Harukija Murakamija, pa sam htela čisto da vidim koliko su bliski, a koliko se udaljavaju njihovi stilovi. I naiđem na nešto potpuno neočekivano. Njih dvojica, zaista, malo toga imaju zajedničkog. Ako jedan ogoljava ljudsku dušu, na najfiniji, suptilni način, drug razgolićuje njegovo telo i ide imalo dublje, ali taman toliko da pokaže svu nakaznost poroka iz afirmativne perspektive glavnog junaka. I kod Harukija imate i erotskih scena, koje se ovde pretvaraju u pornografske, i poroka, ali samo u blažim oblicima, kao što su alkohol, kafa, dok je ovde reč o teškim drogama. Tako ukoliko niste imali želudac za porno filmove određenog tipa, nećete ni za ovo. Da vas upozorim odmah, ne uzimajte ovaj roman. Ako pak, niste previše gadljivi, uzmite ga ipak. Zanimljivo je videti Japan i iz te nešto drugačijeg ugla od onog koji nam je uglavnom prikazivan. Svi znamo Japance kao vredne, radne ljude, koji se samoubiju, ako zakasne na posao. Banalizujem sad malo, ali nije daleko od istine, upravo takvo viđenje. Ovde nam je Japan prikazan u svojoj trećoj strani medalje, koja je ne gurnuta pod tepih, nego ispod laminata. Droga, seks, nasilje i blud. I r’n’r, naravno. Interesantna je okrenutost tih mladih zapadnjačkoj muzici, samim tim i kulturi. Tu su Dorsi, Bitlsi, kao i kod Harukija. S tim što su okolnosti u kojima se slušaju nešto malko drugačije. Ako se ne izdrži „stoički“ taj početak romana, prenabregnut uznemirujućim sadržajima, propustiće se i ono što ovaj roman ipak svrstava u kvalitetnije romane. Čega ima i u prvom delu, ali vam misli nisu koncentrisane na tu karakteristiku Rjuovog pisanja. Delovi koji su se meni više dopali jesu oni kada je glavni junak sam sa izvesnom junakinjom Lili. I oni konzumiraju drogu, ali su efekti njenog uzimanja ovde prikazani u drugom svetlu. To je ona sfera mašte, dubokih halucinogenih stanja, umnih ekstaza i vizija. To veštačko izazivanje istih uzimanjem psiholoških dopinga, odnosno droge, za mene je, iz trenutne tačke gledišta neprihvatljivo, i totalno iluzorno. Čovek na taj način gubi sopstvenu moć imaginacije, vizualizacije, dubinskih uvida, hipersenzacije. I počinje da zavisi od „neprirodnih“ pomagača. Samo jake ličnosti mogu da prerastu slabe droge. Jakim drogama ni jaki ne mogu ništa, a slabe će tek uništiti. Da li si jak ili slab, vreme će pokazati. Ali ako u nekom zlu treba naći išta dobro, neka bude da je to ta neprirodna vrludanja uma. Tako glavni junak u takvom nekom specijalnom stanju svesti izazvanom opijatima svojoj prijateljici Lili govori o tome kako nekad zamišlja kako gradi palatu i oko nje stvara čitav pejzaž i ljude koji razgovaraju. Njih dvoje odlaze autom ka vulkanu. Drogirani, staju negde i jure po kiši umišljajući svakakve nepostojeće stvari, ručne bombe, paradajz, školsku zgradu koja lebdi u tami. Scene, živo opisane, a opet zbunjujuće, kao da ste i vi uzeli malo toga što likovi konzumiraju. Više ne znate ni šta je stvarno, a šta ne. Rjuov grad nije imao pistu, onda ju je on izgradio. U mašti ili realnosti. Ne znamo. Njih dvoje su na toj pisti. U jednom trentku sevnula je munja, „plava, gotovo prozirna“, osvetlila je njihova lica. I to su bili oni, stvarni oni. Njih dvoje. U mahnitom poigravanju svoje rastrojene psihe, za trenutak ih je to zaustavilo. Plavetnilo je otkilo njihovu krhkost. Tipično čovečju slabašnost. Koji tako lako može biti obmanut, zaveden, slomljen. U tim segmentima, gde je Rju sa Lili ova knjiga dobija viši smisao. Njih dvoje nošeni maštom čitaocu razotkrivaju tajne puteve ljudske misli. Na trenutke možete pomisliti da je Lili samo ženska emanacija Rjuove ličnosti, dok ne shvatite na kraju romana da je njhova veza brižno krojena piščeva ideja neke druge vizure ovog romana. Lili je izuzeta od bahanalija i Rjuovog razuzdanog života u grupici mladih. Da, i ona se drogira, ali je ona druačija, ona je svetle puti, njena koža je bela i prozirna, vene plave i izražene. Ona je možda i najveća Rjuova slabost. Izuzev one još veće. Ovo je knjiga čovečje slabosti. Čovek u svom najslabijem izdanju. Predat porocima na igranje. Samo ono što možda i nije porok. Već stvarnost. Ljubav, u svom najčistijem izdanju, onima koji su u igri poroka i obmane, postaje nedostpna i nedostižna. U toj igri se već unapred zna pobednik. I to je toliko prozirno. Da je jasno kao dan.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.