Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Moć slabosti

Moć slabosti

Nikad se nisam promenila. Dokle moje sećanje seže, način razmišljanja mi je isti. Ili sam oduvek odrasla ili još i uvek nisam. Ne znam kako to da definišem. Sećam se svojih prvih koketiranja sa umetnošću. Obojila sam pink lakom za nokte koricu drveta i donela majci sa pitanjem “Je l’ ovo umetničko delo?”, ne sećam se tačno odgovora, ali mislim da i nije bio mnogo potvrdan. 😄😄 Relativno brzo sam shvatila da likovna umetnost nije za mene, crtanje i slikanje mi stvarno nikad nije bilo jača strana, ali nekako sam morala da se izrazim, da utolim taj svoj umetnički poriv ili kako ga već nazvali. Zajedno sa Kasandrom i učenjem čitanja, shvatila sam da postoji još jedan, jednako moćan, ako ne i moćniji način, a to su reči i njihovo tkanje. Nikad nisam bila neka pričalica, ali sam zato počela da pišem i pišem i pišem. Stalno po malo i stalno po nešto. Počelo je od “pesnik piše pesme kao što iz česme voda lije”, pa do ozbiljnih naučno-poetičkih radova. Ali nekako mi ništa nije dovoljno dobro, dovoljno savršeno, dovoljno celo da uobličim nešto što bih smela da nazovem umetničkim delom. Kao da je između mene i “umetničkog dela” neki jaz, koji moram da prevaziđem. Između mene i mene postoji jaz. Ja koja mislim da jesam i ja koja jesam. Kako ga prevazići? Mnogi ovde pišu o pobedama nad sobom, nad svetom. Ja još uvek nisam pobedila. Nekad se i ne borim. Možda po tome nisam pravi uzor. Ali da se ne lažemo, pobediti sebe je najteža bitka u životu. Pobediti sebe. Malo je onih koji to stvarno uspeju. Možemo uveravati u to i sebe i druge, a da li je zaista tako. Voleli bismo da je tako i drugi bi voleli da je tako, lako ih je ubediti u svoju pobedu, jer oni slepo veruju u vašu, ali su za svoju i te kako otvorili četvore oči, oči sumnje, strepnje, strahova, slabosti. Ko ih još nema? Onaj ko ih nema onda je savršeno biće. Ako tako neko postoji, neka mi se javi. Neka me nauči da ih ni ja nemam. Najgore je kad zavaravamo i sebe i druge, lako pucamo po svim šavovima, upadamo u depresije, u pukotine svoje svesti i savesti. Nemojte da to dozvolimo. Pustite nekad svoja “četiri s” neka slobodno plutaju po vašim mislima. Strepnja, strah, sumnja i slabost često imaju i svoju dobru svrhu. Teraju nas da budemo sigurniji, slobodniji, samosvesniji. Sve ovde ima svoju namenu. Ali ih obuzdavajte, kao da su na povocu, pustite ih tek toliko koliko nisu opasni po  vas i okolinu. Kad tako pogledamo možemo se slobodno zapitati da li se uopšte boriti protiv njih ili ih koristiti za svoju dobrobit?

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.