Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Put promene jednog nobelovca

Put promene jednog nobelovca

Još uvek smo na Istoku što se tiče literature, samo što se ovaj put selimo u daleku nam Kinu. Pisac čije ćemo delo razmatrati je Mo Jen, dobitnik  Nobelove nagrade za književnost 2012. godine. Mislila sam da najpre pročitam njegov roman „Žabe“, koji u osnovi tematizuje jednu škakljivu temu, ali kako ga nije bilo u biblioteci, i kako sam nešto ovih dana neraspoložena za takve teme, ipak sam izabrala romančić „Promena“. Tačnije, reč je o Mo Jenovim romanizovanim memoarima. U njima iz vizure jedne životne priče i životnog puta glavnog junaka, koji je po svemu sudeći i pisac romana, možemo mnogo toga saznati o društveno-političkoj atmosferi u Kini tih 60-ih i 70-ih godina, ko j bio iznad, a ko ispod na društvenoj lestvici, koliko je teško bilo da sin seljaka, bez značajnih uticaja i učestvovanja u partiji, uopšte i dobije neko formalno obrazovanje. Međutim, naš junak je sve te životne prepreke i barikade uspeo da prebrodi, kako bi putem pristupanja vosjsci, i ogromnim radom i trudom zavredio svoje znanje i zvanje, kao i ugled u svom drušvu, ali i u svetu. Suštinski taj put od sina siromašnog seljaka, izbačenog iz škole do uglednog pisca, bio bi put promene, i ima direktnu vezu sa naslovom romana. Da je samo to u pitanju, priča verovatno ne bi toliko bila interesantna. Provlači se tu još nekoliko zanimljivih „promena“ , koje zapravo i daju draž ovom romanu. Pisac uvodi i dva značajna lika u tom pogledu. To su He Dživu, „najkrupniji i najjači učenik u razredu“, kao i Lu Venil, najlepša devojčica u odeljenju. Predstavio ih je kroz dve komične situacije. He Dživ, napisao je sastav zbog kojeg su se svi smejali, a jedino Lu Venil plakala. Sastav je bio na temu ideala i on je vrlo jednostavno napisao svoj sastav, toliko jednostavno da je sadržao samo tri rečenice: „Ja nemam nijedan drugi ideal – Ja imam samo jedan ideal – Moj ideal je da budem otac Lu Venil.“ (Razlog zašto bi on bio baš njen otac bio je taj što su njen otac i njegov kamion bili uzor većini dečaka. Svi su želeli da budu kamiondžije.) Zbog takvog sastava i krajnje ravnodušne reakcije, nastavnik ga izbaci sa časa, i on izlazi u „velikom stilu“, kotrljajući se, što je nastavnika još više razgnevilo. I taj kotrljajući put zauvek ga je odveo iz škole, u koju nikad više nije hteo da se vrati. Ali ga je zato život doveo do jedne velike promene. Zaradio je toliko novca, da je mogao sebi da prušti davno željeni kamion oca Lu Venil i na taj način ispuni svoj dečački san. A izgleda da je He Dživu imao još jedan „ideal“. Pored kamiona on je na neki način hteo da „kupi“ i Lu Venil, odnosno da ogromnom svtom novca za već stari kamion podmiri potrebe njenih roditelja, a ona da krene sa njim. Pošto je ona već bila verena, odbila ga je. Ali izgleda da ju je tu najviše izrevoltiralo to što je on mislio da sve može da se kupi novcem. Vratimo se sad Lu Venil i komičnoj situciji vezanoj za njen lik iz detinjstva. Bila je učesnica takmičenja u stonom tenisu, za koje ju je pripremao nastavnik koga su zvali Liu Velika Usta. Jednom prilikom, igrajući stoni tenis Lu Venil je uspela da ubaci ping-pong lopticu u profesorova usta. Njegova reakcija bila je iznenađujuća, umesto da je pljune on je pokušao da je proguta i loptica mu se zaglavila u grlu. Jedino je nastavnik Vang koji je bio diplomirani doktor i desničar znao šta da radi, i uspeo da pomogne nastavniku Liu. (Zanimljivo je to, što su u junakovoj školi uglavnom desničari bili školovaniji od ovih iz partije.) Bio je ljut na Lu Venil. Ali joj je izgleda i oprostio, pošto se nakon smrti njenog prvog muža, ona udala upravo za profesora. I naš glavni junak je jednom prilikom želeo da se javi svojoj staroj drugarici, Lu Venil, dok je ona radila u fabrici guma, u noćnoj smeni, na šta je ona bila veoma neprijatna, jer je izgleda spavala.

By Teja Omaja

Nakon više godina kada je glavni junak postao uticajna ličnost kineskog društva i jedan od čanova komisije za „Omladinsku maoćang trupu“, ista ta drugarica Lu Venil, našla ga je u hotelu u kom je odseo, moleći ga da obrati pažnju na njenu ćerku koja je učestvovala na prijemnom ispitu za tu trupu. Sva podbula, okorela u alkoholu, više to nije bila ona ponosna Lu Venil, velikih usana i lepog lica, koja preko volje razgovara sa školskim drugom. Bila je to još jedna velika promena u ovom romanu. Još više kontrastirana uspehom i pozicioniranjem glavnog junaka. Koji se pokazuje kao bolji ili gordiji čovek, time što obećava da će pomoći. Da li želi da učini dobro delo ili da pokaže svoju nadmoć i značaj, ne možemo da trvdimo. Možemo samo da se nadamo da je ipak prva solucija bila u pitanju.

Mo Jen u ovom romanu ne poteže neke duboko-filozofske teme, niti ulazi u detaljniju psihološku motivaciju likova, ali to i nije poenta memoara. Njihova poenta jeste da zabeleži istoriju jednog života i njegove detalje, kao i lična osećanja, promišljanja i zapažanja, koja su veoma značajan izvor za tumačenje i upoznavanje jednog vremena i njegovih karakteristika.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.