Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Knjiga koju osećate ili ne – “Gde ptica peva najlepše”

Knjiga koju osećate ili ne – “Gde ptica peva najlepše”

Alehandro Hodorovski, pisac knjige „Gde ptica peva najlepše“, kog sam ja tek od skoro otkrila, nije samo pisac, već i filmski, pozorišni reditelj, scenarista, pesnik, glumac, producent, kompozitor, muzičar, pa i duhovni guru. Bio je i vođa sopstvenog pokreta koji se zvao „Panični pokret“, nazvan po bogu Panu. Njegov cilj je bio da se spasi nadrealizam u umetnosti, potiskivan holivudskim novim imperativima. To je njega i okupljene oo tog pokreta teralo na „paničnu reakciju“. Stvarao je vrlo neobične i intrigantne filmove i predstave, koje su često izazivale kontroverze.
Očekivano je da toliko svestrana ličnost može u svojim delima da pruži mnogo. I zaista, knjiga „Gde ptica peva najlepše“ buja od svega – metafora, alegorija, simbola, odlične priče. Toliko buja da vam se u nekom momentu čitanja čini da se probijate kroz džunglu „prštećih“ opisa. Nemojte misliti da su to oni spori opisi poput Ljevinovog košenja trave. Toga ovde nema, radnja je brza i eksplozivna. Takvi su i opisi. Ima toliko divnih, kosmogonijskih, često i eksplicitnih scena, zbog kojih vaša osećanja osciliraju od divljenja do zgražavanja. Ako ste nekad čitali Pavića, ovo je tog senzibiliteta, samo bez trunke autocenzure. Na pojedinim mestima knjige osećala sam se baš kao da čitam Pavića, iako ne znam da li je Hodorovski ikad došao u kontakt sa njegovim delima. Mada nije isključeno. Interesantna mi je činjenica da se 2014. na filmskom festivalu u Geteborgu pojavio dokumentarac o nikad snimljenom filmu „Dina“ po kultnom SF romanu Franka Herberta, koji je trebalo da režira Hodorovski, u kojem je u glumačkoj postavi između ostalih trebalo da budu i Salvador Dali, Mik Džeger, pa i Dalijeva muza Amanda Lir.

Režiser dokumentarca o nesnimljenom filmu je Frank Pavić, reditelj hrvatskog porekla iz Njujorka. Ne bi me čudilo da je preko reditelja došao i do dela ovog drugog Pavića. ☺ Najviše mi je zaličio po baroknoj raskoši svoje rečenice, koja negde dobija nadrealisičku začudnost, a negde prelazi u kič preterivanje. Ono što me je još podsetilo jeste i to što se bavio mističnom stranom judaizam. Kao što se i Pavić u svom “Hazarskom rečniku” okreće kako zvaničnim religijama tako i njihovim skrivenim strujanjima.


Što se tiče osnovne priče romana, Hodorovski nas vodi kroz vešto zakamufliranu genealogiju svog porodičnog stabla, obavijenu velom čas bajke, čas martirije, sa njim ćemo proći kroz istoriju, obeležnu stradanjem, ukrajinskih i ruskih Jevreja. Uporedili su ovu knjigu sa filmom „Život je lep“, što i nije toliko adekvatno poređenje, zapravo zajednička im je samo tema – progon Jevreja. Ni vremenski, ni prostorno, a ni atmosferom se ne poklapaju. Hodorovski nam prikazuje jednu novu, još neviđenu vizuru jednog večito progonjenog naroda. Svi uglavnom znamo samo za Holokaust, a njihov progon kao da od Egzodusa, onda kada su kročili van Egipta, nikada nije ni prestajao. Mučne sudbine pomenutih likova teraju na odvratnost od same pomisli na bilo kakvu mržnju među ljudima.

Piše nam o porodicama svoje majke i oca, i njihovom kosmološki predodređenom susretu. Navodno je upravo o taj koji je odabrao svoje roditelje. Njegova majka, plemenitog porekla, iz velike ruske dinastije, čiji je otac život dao za umetnost na performativan način, zapalivši se u toku svog plesa, dok je njoj rekao da peva, ma šta god se desilo. Kasnije, iz neobjašnjivog razloga odbačena od majke, život nastavlja posvetivši ga Bogu, gotovo svetačkim životom, ispuštajući miomirise, i muziku umesto glasa. Ona nije pričala, samo je pevala. I njegovog oca je majka na neki način odbacila, otišavši od muža i dece sa majmunolikim čovekom, dok mu ni njegov otac ništa više od nje nije bio blizak, čak ga je i za sva vremena razočarao prodavši cipele koje je on sam napravio. Nakon neobičnog životnog puta, rada u cirkusu, posle čega se zaposlio kao maskota majmuna, zatim je glumio iskušenika noseći krst iz crkve koja se slučajno zapalila kada je on noćio u njoj. Ispostavilo se da su putevi i njegovog oca i njegove majke zapravo bili usmereni ka jednom cilju, njihovom susretu i njegovom začeću. Čudaštvo njegovih predaka, sva stradanja i patnje, mogla su da izrode samo jednog još neobičnijeg, gotovo fantastičnog čoveka, kakav on i jeste. Alehandro Hodorovski kao da je ispao iz mita, po svojoj posebnosti zaista je jedno polu-mitsko biće. Ovaj svet vapi za takvim Hodorovskima, da ih je više, bio bi, ako ne lepši i bolji, onda bar mnogo zanimljiviji. 


Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.