Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Nađi mesto u mećavi

Nađi mesto u mećavi

Slušala sam EKV još u srednjoj školi, ali ne mnogo više od Haustora, Kerbera, Parnog valjka, Prljavog kazališta itt. Kad sam došla na faklultet kako sam se zbližavala sa ljudima polako sam upoznavala i specifičan kult ljubitelja EKV-a, sa posebnim akcentom na Milana Mladenovića. Nego nešto ta njihova priča nikako da probudi neko dublje interesovanje u meni.  Međutim kako je vreme odmicalo, to osećanje se kod mene menjalo. Počnem tako da iščitavam članke po internetu o grupi uopšte, a zatim i o pojedinim članovima, s tim što je moja fascinacija nekako bila okrenutija prema Magi, nego prema Milanu, valjda što je bila jedino žesnsko u grupi. Zanimao me uticaj te ženske energije, koja često ume da bude pritajeno dominantna, što je verovatno i ovde bio slučaj. Međutim, Magi je nekako do kraja ostala u Milanovog senci, bar iz neke moje perspektive.

Interesujući se tako za njih, potegnem priču sa roditeljima, koji vole tu neku vrstu muzike. I kažu oni meni, onako tek, najnormalnije – Pa bili smo mi na njihivom koncertu. U Supernovi. Bila je ta diskoteka onde gde je pre bio Palas, u centru. Onako mala, a sa specifičnim detaljima, i za današnje uslove bila je neobična. Sve je bilo opremljeno kao neki sajberspejs prostor, sa odelom astronauta koje je visilo u jednom uglu diskoteke, i sa još mnogo futurističkih elementata.

Valjda je to vreme bilo okrenuto određenim naučnim dostignućima i željom da se dodirne svemir.  Setimo se da su to bila vremena astronauta, Apola, pokretanja svemirskih misija i slično. Podsetilo me to i na emisiju sa Oliverom Mandićem, pod nazivom „Beograd noću“, u režiji Stanka Crnobrnje i umetničkim pečatom Koste Bunuševca, meni veoma interesante pojave tog vremena. Ako zanemarimo konzervativno neprihvatanje Mandićevog androginog izgleda  u toj emisiji, njena koncepcija je bila veoma dobra, a futurizam eksploatisan do krajnosti.

Dakle, jedno takvo vreme, nosilo je sa sobom i određenu estetiku. U diskoteci indikativnog naziva – Supernova, poput neke svemirske rakete, malog, intimnog prostora, gostovala je grupa, tada već slavna. Mada, imam utisak da oni, tadašnji mladi, nisu osećali u potpunosti značaj te slave. Šta bi danas ljubitelji, a sa punim pravom bih mogla da ih nazovem i „poklonici“ te grupe dali za jedan takav „intimni“ koncert. 

Kažu da su bili potpuno profesionalni, krajnje uigrani. U tom periodu je bubnjar bio Žika Todorović, koji je predstavljao jedan od četiri stuba grupe, koja je u tom trenutku bila u zenitu svoje karijere. Raspoloženje koje je na koncertu ovladalo publikom, najbolje bi se moglo opisati i kao izvesno stanje transa, tvrde moji roditelji. Magi je konstantno vrtela glavom, kažu. 

Kao što rekoh, mnogi bi im pozavideli na takvom iskustvu. A sada se iz 80-ih vratimo do ovih trenutaka, među stranice, sada već veoma popularne knjige o Milanu Mladenoviću, „Mesto u mećavi“, Aleksandra Žikića. Fanatici sa mog fakulteta su je već davno pročitali. Ja tek ovih dana, i to podstaknuta radom koji sam pisala o rok i pank muzici u Jugoslaviji. Ako vas zanima privatan život Milana i ostalih članova benda, to u ovoj knjizi nećete naći. Ali ćete zato pronaći obilje karakterističnih pojedinosti o Milanovom odnosu prema muzici, književnosti, životu, svim njegovim grupama, počevši od Limunovog drveta do Ekatarine Velike. O sličnim temama u ovoj knjizi ćete saznati i od eminentnih rok kritičara, muzičara, novinara. Između ostalih, jedan od komentatora je i moj profesor Mihajlo Pantić, čuveni roker i pisac. On sa Milanom deli osim novobeogradskog senzibiliteta i onaj suštinskiji – generacijski. Iz njegove vizure Milanov kraj bio je i kraj jedne mladosti, jednog bezbrižnog perioda i početak nečeg novog, neočekivanog.

 Kada sam počinjala sa čitanjem Žikićeve knjige i ja sam se nadala nekim pikanterijama iz života rok zvezde, da bih naišla na neotkriveno blago prefinjenog umetničkog i sentimentalnog pogleda na svet, iskzanog najčistije u pesmama koje je pisao. I kao što su mnogi njegovi promatrači zaključili, da je živeo u 19. veku, on bi bio pesnik. A ja tvrdim Milan Mladenović jeste pesnik. Rembo novog doba. Jer pesnik nije samo onaj ko ima zbirku pesama. Pesnik je onaj koji ima poetski pogled na svet, sentiment u svom duhu, osećaj za ljude i svet oko sebe. A Milan Mladenović imao je sve to i nešto više od toga. Moć spontanog i intuitivnog stvaranja. Onakvog kakvog je ono u svom iskonskom obliku. I upravo mu je intuicija omogućila da zaseni sve oko sebe, da spoji spontanost nadrealizama i gotovo tehničku preciznost svoje muzike, jer je sve to radio vođen unutrašnjim impulsom, beskompromisnim stvaraocem, a ne zarad onog čuvenog “novca u rukama”. Svojim stvaralaštvom prevazišavšao je materijalno postojanje, ostajući uvek aktuelan, večni simbol mladih i nesnađenih, sa posebnim mestom u mećavi.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.