Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Sabor trubača u Guči, velika (ne)kulturna manifestacija?

Sabor trubača u Guči, velika (ne)kulturna manifestacija?

Prošle nedelje prvi put sam bila na Saboru trubača u Guči i rekoh da vam napišem neka svoja zapažanja. U suštini ideja sabora je veoma lepa, posvećenost tradiciji, upoznavanje sa različitim zvukovima iz raznih krajeva Srbije, njihovo interpretiranje, sve je to upakovano u jednu simpatičnu priču. Evo kako se meni ta priča dopala.


Dolazimo u Guču, pristižemo i sve je manje mesta za parking, već na početku. Ali dobro, kasno smo stigli, i Guča je mala, čas se prepešači. Idemo pešaka i polako ulazimo u gužvu, tezge sa svih strana, ima svega od lonca do konca, što bi se reklo. Pitam se ko tu toliko kupuje, mada verovatno ima potražnje. Nailazimo na improvizovanu “četničku diskoteku”, svi sa kokardama u sentimentalnom zanosu, žale za gardom kralja Petra kao da su oni lično sa njim marširali, prolamaju se i stihovi o Kordunu i Baniji, a više od polovine ne zna na karti da ih pokaže. Oni ne znaju, ali alkohol iz njih sve zna.
Zatim stotinak metara kroz gužvu, naiđemo na jednu “ultra modernu diskoteku”, sa mnogo kokaina, heroina, brzih kola i ženska gola, u stihovima samo, naravno.
E, a onda se pomaljaju šatori. Jedan sa trubačkim orkestrom, prilično nenametljivim, ali sa mnoštvom prosjaka, koji idu od stola do stola. Već sledeći šator je nešto življi sa vrcavim orkestrom koji ispunjava želje publike, a one vrve od pesama doskočica.
I dolazimo do onog sa najeksplicitnijim scenama, glavne zvezde u njemu su tri trbušne plesačice, sa svojim izuzetno izazovnim pokretima, koje igraju uz orkestar prilično mladog sastava. U celoj priči oni su bili možda i najsimpatičniji.

Došli smo zatim i do glavne bine, gde se i održavalo to trubačko takmičenje. Ono što se tu čuje može se nazvati umetnost. Nadmetali su se uglavnom orkestri onih krajeva Srbije u kojima je truba, da kažemo, tradicionalni instrument. Tako je usledilo smenjivanje jednog orkestra sa juga ili istoka Srbije, sa orkestrima iz zapadne. Primetila sam veliku razliku u njihovom sviranju trube. Ovi sa juga su nekako energičniji, sa mnogo meraka, dok ovi sa zapada kroz svoju pesmu iznose najtananiju melodiju svoje duše. I jedno i drugo vredi čuti, doživeti, i što je najvažnije osetiti. Da nisam bila, ne bih znala kako truba ume da se uvuče pod kožu, naježi je, i spusti se do dubina naše duše, dirne je, zatreperi, i omili joj se.
I pored mnogo zamerki na čitavu koncepciju festivala, izuzev samog takmičenja, zarad trube vredi progledati kroz prste. Mada nekad i takvi neki momenti imaju svoju čar. 😊📯

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.