Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
“Život u porodici” Jaspera Jula

“Život u porodici” Jaspera Jula

Na moru sam umesto nekog romančića čitala knjigu koja je izuzetno korisna, posebno za nas mame. U ovoj knjizi zagovara se način vaspitanja i odnosa koji se malko razlikuje od onih iz naših primarnih porodica, iako je on već mnogo približniji od toga kako su roditelji naših roditelja vaspitavali njih. Mnogo toga se izmenilo, način života je drugačiji, pa i međuljudski odnosi trpe izvesnu promenu. Slede neka moja zapažanja, nakon pročitane knjige “Život u porodici” Jaspera Jula. 😊

Interesantno je da pisac knjige izdvaja šest ključnih stavki koje odlikuju život u porodici. To su: ravnopravno dostojanstvo, integritet, autentičnost, odgovornost, zajednica i vodeća uloga odraslih. Svaka od tih stavki podjednako je važna, ali bih ja akcenat stavila na dva pojma – “ravnopravno dostojanstvo” i “autentičnost”, kao meni najzanimljivija kada su u pitanju odnosi u porodici.


Ravnopravno dostojanstvo podrazumeva da se upravo tako ophodimo prema članovima svoje porodice. Ono isključuje omalovažavanje, ruganje, “popovanje”, kako prema partneru, tako i prema deci, bilo koliko da su mala. Naravno u to ulazi i fizičko nasilje, koje nisam ni pomenula, jer smatram da je podrazumevano negativna pojava, a onda se setim da mnogi decu bar ponekad lupe npr. po ruci, što je kontraproduktivno, jer svi znamo da nasilje uvek stvara novo nasilje. Ovde se ne dovodi u pitanje moć odraslih, već način na koji će oni da je upotrebe. Roditelji su ti koji odlučuju da li će ispuniti želju deteta, imaju puno pravo da to ne urade, ali se ta želja mora saslušati i shvatiti ozbiljno. Na taj način dete će vremenom razumeti da je njegovo mesto u porodici podjednako važno, a ono što važi za porodicu kao jednu mikrojedinicu društva, važiće i za čitavo društvo. Dakle, deca tretirana sa poštovanjem i uvažavanjem imaće svest o svom značaju.


Drugi, meni jednako važan pojam je “autentičnost”. Na prvi pogled izgleda apstraktno, a već na drugi prilično praktično i efektno. On podrazumeva da u porodici niko ne treba da glumi, da su “uloge” nepotrebne i mogu doprineti lošim odnosima. Kada se zapitamo, konsu naši pravi prijatelji, zar nisu to oni ljudi koji nas znaju i u “starom odelu”, drugim rečima, prošli su sa nama i dobro i zlo, znaju nas iz različitih životnih situacija, i dobrih i loših, a i dalje su tu. Suštinski ne bi trebalo da je mnogo drugačije ni u porodičnim odnosima. Ne u smislu da pričamo jedni drugima ne znam kakve tajne, mislim nije zabranjeno, ali nije poenta. Stvar je u tome da budemo mi – mi. 😊 Ako me razumete. 😄 Ta autentičnost sa sobom vuče i odgovornost za svoje postupke i propuste, a samim tim i odgovornost ostalih članova porodice. Mnogo je iskrenije kada dete udari glavu o sto, a vi ste bili tik pored njega priznati svoju odgovornost, nego glumiti sveznajućeg i svemogućeg roditelja i reći detetu “Sam si kriv, nisim pazio!”. Dete na taj način počinje sebe da posmatra kao trapavog mališana, koji će umesto da nastavi da istražuje, udara se, pada, ispituje svoje granice, razvija motoriku, prezati od svake naredne akcije.


Naravno, ne možemo da merimo svaku svoju reč, nismo roboti. Ne postoje gotova rešenja, samo smernice. Bilo bi divno kada bi postojao neki priručnik za život, sve po azbučnom redu i mi uzmemo, listamo i “aha, evo, tu smo, pod slovo R – roditeljstvo…” Tap, tap, nabubamo to čas i gotovo. Sve znamo o tome. Naravno, to je nemoguće. Treba se ugledati na dobre prakse i prilagođavati ih individualnim potrebama. I to je sve što mi zapravo možemo. ❤️

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.