Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Rijaliti detinjstvo

Rijaliti detinjstvo

Naš mali rođendanac konačno se “uživeo” u ulogu. Shvatio je poentu rođendana – svi ga grle, ljube, pevaju mu, slikaju ga, dok on gricka ćevapčiće i sladi se tortom. 😄 To je spoznao tek nakon druge torte i dvocifrenog broja gostiju. 😊😊

Međutim, ovi njegovi fotosešni naveli su me na razmišljanje o odnosu roditelja prema deci u ovom, nazovimo ga, virtuelnom svetu.

By Teja Omaja

Masovna je pojava da roditelji decu slikaju kako bi reklamirali neki proizvod. Pitam se da li je to na neki način komercijalizacija sopstvene dece? Sad bi neko prokomentarisao – Moja su deca, imam prava da ih slikam i snimam koliko hoću! -, bilo bi verovatno i gorih odgovara – Moja su, mogu da radim šta hoću sa njima, nije tvoja stvar! – . I tu dolazimo do možda ključnog momenata – “Deca nisu stvar!” -. Imaju svoje potrebe, zahteve, prohteve, svoju volju. Ali pitati decu da li smemo da ih slikamo, bilo bi malo suludo. Navikli smo ih od rođenja, verovatno im je to postalo normalno. I u velikoj većini slučajeva ne bi rekla ne, ako već znaju da pričaju. A šta je s manjom decom, koja ne znaju da pričaju, kako će ona jadna da nam daju dozvolu za slikanje. Raspravljati o dečijoj “dozvoli” je, kao što rekoh, smešno. Ali tu mi, roditelji treba malo da se zamislimo. Da li je neophodno da ih slikamo svakog dana? U redu je nekad-nekad, uspomene su lepe. Mada sa ovim novim telefonima, pitanje koliko ćemo uspomena zaista sačuvati. Osim ako ih odmah ne “uradimo” kod fotografa.

By Teja Omaja

Naravno, slikanje je jedna, a objavljivanje tek druga priča. Za to bar kod mene postoji velika moralna dilema, da li će se to dete kada bude odraslo složiti sa tim da su njegove fotografije još od malena bile javno prikazivane? Ali onda pomislim – Pa kako svi, tako i ja, ne odskačem po tom pitanju od drugih.

By Teja Omaja

I opet, to da ponekad objavite sliku svog deteta nije smak sveta. U ovom svetu to je sasvim “prirodna” pojava. Dok je prodavanje proizvoda preko slike deteta malo diskutabilna tema. Sa jedne strane mogu da shvatim i opravdam, sa druge ne. Donekle i to može biti u redu, ako ima svoju meru, ukus i granicu. Ali kada život te dece postaje “live” zarad veće ili manje zarade, pa i same lične satisfakcije, zamislimo se malo nad tim. Posebno mi koji to pratimo. Ništa bolji nismo od pratilaca rijalitija, jer njihov život na trenutke to zaista postaje. Zato molim i roditelje-gledaoce i roditelje-snimatelje da malo razmisle o tome. Ako ste čitali “1984”, pa i ako niste, zapitajte se još jednom, da li stvarno želite da vaša deca rastu u rijaliti svetu?

By Teja Omaja

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.