Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Dete je naš prijatelj

Dete je naš prijatelj

Da prijateljstvo ne zna za godine, pokazala nam je priča romana “Agi i Ema”. Priča koja je tako emotivna, topla i detinjasta, a opet surovo realna i kritički nastrojena prema modernom, užurbanom i uposlenom društvu. Priča je ispričana iz perspektive jednog zapostavljenog deteta, u kojoj je ta zapostavljenost preuveličana toliko da su se moji učenici pitali da li je moguće da neko nema ni malo vremena za svoje dete. Oni su se to s pravom zapitali, jer smatram da u našoj zemlji to još uvek nije slučaj sa velikim brojem ljudi.

O čemu je zapravo reč. Agijevi roditelji su toliko zaposleni i okupirani poslom i svime što on donosi, počev od poslovnih večera, pa do umora, takođe prouzrokovanog poslom. Iako kod nas možda trenutno nije tako, svi su izgledi da se ka tome sigurnim korakom krećemo. I ko o čemu, ja opet o otuđenosti. Tužno je da nam decu skoro pa od najranijih dana čuvaju neki drugi ljudi. To vodi nepoverenju, udaljenosti. Mislim da je pisac s namerom odabrao tu krajnju instancu kako bi pokazao kuda bi odvelo takvo ponašanje roditelja. Naravno, njegov junak ipak ne pada u depresiju, niti produbljuje svoju patnju, samo iz jednog razloga, pisac se okreće jednom neočekivanom žanru- bajci. Suptilno, na način da mi to, ako nismo vešti i pronicljivi čitaoci i ne zapazimo. Uvodi lik koji je malo verovatan u stvarnom životu, ali ne i nemoguć. Zato nam ostavlja prostor za nadu da neke stvari mogu biti bolje nego što jesu.

Tako Ema, bakica od 30200 i nešto dana, koja živi u vili koja je poput začaranog zamka, mogla bi lako biti stvaran isto koliko i izmišljen lik. I upravo ta bajkovitost realnosti daje posebnu draž ovom romanu. Ema postaje najbolja prijateljica usamljenog Agija. Ona je sve ono što on nikad nije istinski osetio, ljubav, prijateljstvo, podrška, razumevanje. Čak je išla umesto njegovih roditelja na roditeljski predstavivši se kao njegova sestra. Ona u njemu budi maštu, podstiče ga na vragolije, zajedno prolaze razne avanture. Rade moguće i nemoguće stvari. Idu na pecanje bez dozvole, igraju šah bez figura i table, u muzeju umesto eksponata posmatraju ljude… U njihovom svetu bajke nema mesta za prezaposlenost roditelja, njihove frustracije, izlive besa i prečesta preseljenja, koja iz njihove perspektive liče na hir, a ne na moranje. Nema mesta ni za decu koja su bezobrazno neodrasla, koja provociraju bez povoda, tek da im nije dosadno, ne biraju mnogo koga i zašto.

Da je sve to čemu njihovo prijateljstvo nije pridavali značaj došlo u prvi plan, ovaj roman ne bi bio bajka, bio bi krajnje negativno prikazana realnost. I onda više ne bi bio dečiji roman. Svakako deci ne treba stavljati ružičaste naočare, ali im treba omogućiti da ih uvek imaju tu negde, u svojoj blizini.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.