Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Šuma kao spas u knjizi “Dopler”, Erlanda Lua

Šuma kao spas u knjizi “Dopler”, Erlanda Lua

Reč je o odličnoj knjizi za samoizolacoju. Jer upravo govori o čoveku koji se na neki način samoizolovao. Jer ne voli ljude. Jer voli prirodu. Jer hoće da izađe iz sopstvene “brilijantnosti”. Jer brilijantnosti sama po sebi nema smisla, ako ne služi ni čemu.
On je bio brilijantan, “dečko koji obećava”, i oženio je ženu koja je podjednako brilijantna. I kome je to dokazivanje u svemu dozlogrdilo. Zato on rešava da ode u šumu pokraj grada, gde bi bio sam, odvojen od ljudi, a opet blizu kako bi mogao da uzme iz grada oni što mu treba. Živi nekim polu-šumskim životom, da bi se na kraju romana rešio da se otisne u još veće šumske dubine, kako bi se udaljio od svog, a približio nekom drugom, možda boljem narodu i životu.


Ovaj roman odiše onim tipično skandinavskim pesimizmom. Čovek ili žena, nezadovoljni svojim životom, odvajaju se na ovaj ili onaj način od ostatka sveta, i često depresivni, ulaze u neki svoj virtuelni svet. Ta njihova depresija oplemenjena je izuzetnim sarkazmom i humorom, čime ona nije štura u svom crnilu.
Zašto je čitati u ovo vreme? Pa sada, u trenucima kada se skoro svi preispitujemo sa samim sobom, bar za to sada većina nas ima dovoljno vremena, zmeđu pripreme dva obroka i pet neopranih mašina, veštački stvorenog “prljavog” veša, red je i da postavimo pitanje kakvo je to naše mesto u svetu. Da li smo mi njime zadovoljni? Šta je ono što nas sa njim povezuje, a šta odvaja? Da li mi uopšte volimo ljude oko sebe? Da li volimo ljude? Da li volimo sebe? I da li bismo se najradije zavukli u neku Nedođiju? Ako ne bismo, zašto ne? Tamo bar nema virusa, toliko. A ni ljudi.


Ova knjiga mi je malko pomogla u tim razmišljanjima. Shvatila sam da mi često treba pauza od ljudi, naravno ne od većine, ali od nekih da. Shvatila sam da je priroda ta koja nam nadahnjuje snagu i daje život. I da su te njene moći zanemarene. Da treba ići za instiktima i slušati intuiciju. Treba voleti sebe. Jer ja, ti što čitaš ovo, svi mi smo deo prirode. Deo neke veće celine. To što ne volimo ili ne marimo za prirodu, to samo pokazuje koliko ne marimo za sebe. Da volimo sebe dovoljno ne bi nas tako lako prevarili da nam nešto fali. Ništa nam ne fali, jer svi smo mi jedno. Celo. Savršeno. Bilo koliko da smo udaljeni jedni od drugih. Povezuju nas one iskonske niti, od kojih smo svi i nastali. 💙🌍💚

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.