Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Da li se odgajanje sinova razlikuje od odgajanja ćerki?

Da li se odgajanje sinova razlikuje od odgajanja ćerki?

Verujem da je podjednako teško i lepo odgajati kako sinove, tako i ćerke. Dečak sa slike, na primer je i lak i težak, kako kad. Ako ga nosimo duže od 20 metara u rukama, i te kako je težak. 😊 A što se tiče vaspitanja, o tome ima malo više da se priča. I još mnogo više da se nauči, i u teoriji, a bogami i u praksi.


Knjigu koju dotični dečak drži, dobila sam na poklon, jer, iskreno, ranije nisam posebno razmišljala o specifičnosti odgajanja dečaka i devojčica, mislila sam u tome nema mnogo razlike. I zaista velikih razlika i nema. Ali su sitnice tu ključne, kako autor knjige “Kako odgajati sinove” i tvrdi. Smatrajući da su dečaci ti koji su danas nesigurniji, manje motivisani i vredni, dolazi do toga da su oni često zapostavljeni i prepušteni sebi, kako od strane roditelja, tako i od školskog sistema. Ali takođe tvrdi da se to uz malo pažnje i posvećenosti može izmeniti. Navodi da su tri stadijuma dečaštva najvažnija. Prvi je onaj do šeste godine, drugi od šeste do četrnaeste, i treći od četrnaeste do zrelosti. I da je svaki od tih perioda veoma važan. Ono što je meni posebno bilo interesantno jeste da je u svakom tom vremenskom odeljku dečacima potreban neko u koga imaju poverenje i sa kim osećaju sigurnost, a ko će im ujedno predstavljati uzor. U početku je to mama, koja im je prva veza sa svetom oko njih, zatim je to tata, sa kojim može da podeli različite aktivnosti i interesovanja, i u tom trećem delu svog odrastanja, poželjno je da dečakova porodica ima nekog prijatelja od poverenja, ili bi to mogao biti trener, neko uz kog bi dečak mogao da upozna svet odraslih, a ko je u isto vreme uzoran i pravičan, a sa kojim bi imao veću slobodu razgovora nego sa svojim roditeljima. Nekada davno u manje razvijenim društvima, postojao je jedan značajan način uvođenja mladića u svet zrelosti i on se često naziva “proces inicijacije”. U tom procesu često su dečaci izdvajani neko vreme iz svog okruženja i pripremani za život muškarca, od strane onih koji su taj proces već prošli. Pošto danas klasične inicijacije nema, potrebno je naći alternativu kroz česte razgovore, sa mnogo razumevanja i najbolje da se vode sa nekim ko nije jedno od roditelja.


Uloga majke na početku dečakovog života se donekle i podrazumeva, majka je ta koja je najčešće uz njega, najpre zbog dojenja, ukoliko dete doji. A tatina uloga, bar u početku bude sekundarna, dok vremenom ne zauzme primat. Nedostatak tate kod dečaka, prema istraživanjima, može izazvati buntovno, grubo ponašanje, anksiozno i često neprimereno, a neretko i budu okrenutiji sopstvenom polu pri odabiru partnera. Upravo zbog nedostatka te ljubavi ili prisustva.


Kada se u trećem segmentu odrastanja bira detetov “mentor”, ili ga je sam izabrao, mora se voditi mnogo računa, najpre treba biti siguran da je dete zaštićeno od zlostavljanja. Takođe, ako dete nema pravog i dobrog mentora, može zalutati u maloletničke grupe sa nedoličnim vođama ili upasti u neku nedozvoljenu versku organizaciju. Pošto dečaci po prirodi traže nekog ko će da ih vodi, potrebna im je hijerarhija i jasna pravila. I to im je često neophodno obezbediti ili će se oni sami “snaći”.
Jedan od revolucionarnijih momenata ove knjige, posebno za današnje prilike, gde se jednakost i previše forsira, jeste ta da su dečije igre uslovljene nivoom hormona. Tako testosteron kod dečaka utiče da oni preferiraju igre snage, sa više akcije. Takođe, dečaci plastične kocke često ređaju u visinu, dok devojčice radije biraju “niskogradnju”. Naravno ima oscilacija i nije to striktno, ali su najčešći slučajevi u pitanju. To pokazuje da ona moderna shvatanja kako dečaci treba da se igraju lutkama kako bi se postigla neka jednakost, nemaju mnogo smisla. Ravnopravnost se postiže na drugačije načine, recimo vaspitanjem da svako preuzima svoju odgovornost, najpre primenjenu na kućnim poslovima.


Još jedna stvar meni je bila od značaja, a pročitala sam je u ovoj knjizi je i ta da su u školama potrebni kvalitetni muški uzori, jer je problem u tome što su većina nastavnika u stvari nastavnice. 😊 Autor je jedino mogao da da predlog kako da se nadoknadi nedostatak nastavnika i kako žene na što bolji način da se postave prema učenicima. Iako zvuči malo seksistički, navedeni zahtevi imaju svoju logiku. Ako to povežemo sa onom večitom potrebom za uzorom.


Pročitavši ovu knjigu, došla sam do jednog značajnog zaključka, a to je da su dečaci ništa manje nežna i osetljiva bića nego devojčice, kojima treba prilaziti sa mnogo pažnje, razumevanja i ljubavi, kako bi izrasli u dobre i samosvesne osobe.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.