Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Mir-Jam današnjice

Mir-Jam današnjice

Opus Jelene Bačić Alimpić iz godine u godinu sve je pozamašniji. Njene knjige skoro od početka našle su svoj put do publike, na ovaj ili onaj način. E sad, da ne mislite da su ti razlozi neka enigma, odmah ću vam reći, šta ja mislim koji su. Jedan razlog je to što je već bila poznata, i mnoge je interesovalo šta ona to piše, a drugi je taj neki privlačan stil pisanja, kad već moram da ga definišem – sladunjav. Međutim, ne bih ja kod te karakteristike stala i stavila tačku, jer zaista nije samo to. Nisam pročitala sve knjige koje je napisala, ali mislim da su dve dovoljne za uzorak. Mnogi ozbiljniji kritičari (ukoliko ta kategorija danas uopšte i postoji, u nekom obliku svakako da) ne bi dužili priču više od toga, okarakterisali bi je sa “roze” ili “voditeljska” književnost i bacili u zapećak “mejnstrima”. Namerno paradoksiram, jer smatram da se nešto što je toliko popularno ne može tek tako označiti i odbaciti, bez preispitivanja zašto je to tako. Šta to osim finih korica i lica sa ekrana privlači ljude. Da li je to zanimljiva, pitka pričica, razumljiv, govorni jezik, ili već nešto treće. Ovo je jedan od razloga zbog kog i savremenu književnu kritiku retko ko poznaje, a još ređe čita. Baziraju se na nekoj ozbiljnijoj književnosti, koju mase zaobilaze. Za šta ne kažeš da je ispravno i potrebno. Ali se ne sme zanemariti i ono što je popularno.


Bačić Alimpić, čije ime i prezime njeni čitaoci često greše, što sa mene znači da ona sama njima više i nije toliko bitna, uspela je da se uvuče u srca i glave hiljadama ljudi. Ne pričam tek onako, njeni tiraži su ogromni, što je zaista neobično za sadašnjeg vreme.
Kako joj je to pošlo za rukom? Pokušaću da vam pokažem na primeru knjige “Kofer iz Berlina”. Sam naslov može sa sobom povući više asocijacija. Berlin, grad umetnosti, grad, simbol individualizma. I već na prvim stranicama upoznajemo glavnu junakinju, snažnu žensku individuu. Reč je o advokatici Veri, koja je veoma uspešna u svom poslu, a najviše se bavi pronalaženjem izgubljenih srodnika. Već tu možemo naslutiti tok radnje. I imamo pomalo očekivanu priču. Na ovom mestu moram da naglasim da je jedan od razloga čitanosti i takav način prikazivanja žena, to je ono što našoj kulturi, a i književnosti donekle i nedostaje. Sad to što je pitkije to je prijemčivije.


U daljem toku romana ubrzo saznajemo da i Vera ima za kim da traga, ona je usvojena, o roditeljima ima samo bledu priču u koju sumnja. Potreban joj je samo okidač da krene u potragu. I taj okidač se vrlo brzo i pojavljuje. Čuveni violinista, želi da pronađe svoju ljubav iz vremena opsade Lenjingrada, unajmljuje Veru koja će mu u tome pomoći. Ona nakon mnogo muke dolazi do okrutnih saznanja, koja je potpuno izmeštaju iz dotadašnjeg načina života. Miran porodični život, glavna junakinja menja za neizvesnost novih životnih događaja. Saznala je da je čovek koji ju je unajmio u stvari bio zaljubljen i njenu majku, i sve vreme ljubomoran na ljubav njenog oca i majke, gledao da ih na sve načine sabotira. I na kraju joj ubio oca. Njena majka se ubrzo razbolela i umrla, a taj čovek se potrudio da nju obezbedi, pronašavši dobre ljude koji će je usvojiti. O njenoj prošlosti čitaoci saznaju nešto ranije, čitajući paralelnu priču o lepotici Valji, i njenim ratnim mukama, previranjima i ljubavi sa Nemcem mekog srca.
Motivaciju možemo označiti kao jednostavnu, a radnju kao upetljanu, koja pomalo na trenutke zaliči na špansku sapunicu. Ne mogu da kažem da nema interesantnih misli, jer ih ima, samo su one negde i drugom planu u odnosu na radnju, pretpostavljam kod većine čitalaca. Tu su i poneki od stereotipa, poput zlog violiniste, a poznato je da je violina u književnosti često “đavolji instrument”. Ovde je u rukama jednog naciste i zločinca. Ali imamo i razbijanje stereotipa u njegovom oponentu, dobrom Nemcu, koji štiti i poklanja crvene ruže.


Još jedna od većih zamerki jeste govor junaka, koji nije mnogo uverljiv, previše je blizak današnjem jeziku i vokabularu.
Međutim, postoje i dobre strane, recimo trud da se na različite načine približi vreme iz jedne od dvaju paralelnih priča. Spisateljica je, kako sama kaže obišla gradove o kojima piše Sankt Peterburg i Berlin, upoznala se sa istorijskim okolnostima i zanimljivostima.
Dakle, romani Jelene Bačić Alimpić po čitanosti verujem da su prevazišli romane Mirjam. Nisu klasični vikend ljubavni romani, jer nadilaze te okvire. Takođe, nisu ni klasici, ali čitljivi jesu, svako može da ih razume, a nisu prostački. Radnje su fine, nekad sentimentalne i romantične, ali nemojmo uzimati za zlo ženskim slabostima. Nije strašno nekad pročitati i neko laganije štivo. Evo ja probala. 😄

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.