Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Pokondirena tikva je slađa

Pokondirena tikva je slađa

Smejemo se Adaktarovima što su promenili prezime, a pitajte se da li bi kao Đokići (pričitah negde da im je to pravo prezime) pronašli svoje mesto u BeograCkom noblesu? Kao Đokovići, možda.

Zapitajte se, da li znate za nekog čuvenog Jovana Petrovića? U Srbiji i na našim prostorima mislim. Ja nisam. Tako i Adaktarovi verovatno ne bi. Kakvo je to društvo u kojem neko mora da menja ime i prezime da bi uspeo. Ranije sam razmišljala – Ma to je pomodarstvo pojedinca, ali sada shvatam da nije taj pojedinac kriv, on je samo jedinka koja želi da bude prihvaćena u određenom krugu društva, bilo to akademski kružok ili ekipa skorojevića. Naravno ima mnogo i u tom pojedincu, recimo nezajaživa ambicija. Zato imamo još Nušićevog – Nikaragvu, Vilimon Biljanu i one žene koje sve znaju, a svi dobro znamo da su to one sa dva prezimena. To nije ništa novo, ali mnogo govori o stanju tog društvenog sistema. Gotovo svuda u svetu te ime i prezime određuje, a često i ograničava na mnogo načina. U Americi recimo svako ime koje iskače iz nekog njihovog šablona razumevanja se prilagođava, pa tako naše devojke kako kroče u Ameriku, kako god da su se pre zvale, postaju Nine, Mile…

Processed with VSCO with g3 preset

Tako ja Teodora Savić, sada, ili pre Jevtić, nemam pristupa mnogim krugovima našeg društva, da bih stigla do nekog treba mnogo da se potrudim. I opet je pitanje dokle mogu da doguram. Bar ne u svom “selu”, što bi se reklo. Jer svaki prorok biva proteran iz svoje postojbine i pre nego što je išta rekao. Jer su oni sa strane uvek dobrodošliji. O tome je pisao još i Radoje Domanović. Za vođu se često bira onaj stranac, o kome niko ništa i ne zna. Pa zašto da se neko i ne napravi strancem iako to nije, biće prihvaćeniji. Mada dođu periodi kada ljudima prekipi od tih stranih proroka, pa se tu i tamo progura i neki “naš čovek”. Opet, nikad ne znaš da taj “naš” nije samo “maskiran” u našeg. Što često biva.

Poznajem ljude koji svoje poreklo kriju kao zmija noge, posebno ako su iz centralne Srbije, kao ja, iz Jagodine, kao sramota je biti odatle. Zašto? Posebno ako malo postaneš poznatiji. Neki bi pre u zemlju propali, nego rekli odakle su stvarno. I nije mi skroz jasan razlog. Ali dobro, njihov imidž, njihova stvar.

Nego, vratimo se na naše početno pitanje, kakvo smo mi društvo gde je poželjno menjati ime, identitet, sakriti praziluk koji viri iz svih džepova, ne samo iz onog zadnjeg. A i praziluk je sad prešao na viši nivo, čak je i poželjan. Još ako je organski. Pa nema lepše. O mediokritetima, dvoličnosti i pritvornosti ćemo drugi put. 💗

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.