Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Omamljeni “Omamom”

Omamljeni “Omamom”

Roman “Omama” najbolji je onde gde je Vladušić – Vladušić. Oni koji su čitali roman “Mi, izbrisani” ili bilo koji od njegovih esejističkih tekstova, znaju njegov stil i senzibilitet. Dakle, opisi omame, opijenosti uma, kada sagledava Crnjanskog kako kroz njegove fizičke karakteristike, tako i kroz tumačenje njegove psihe i njegovog pisanja, povezivanje sadašnjeg i prošlog, posebno na kraju romana, tu je, bar prema mom mišljenju, Vladušić najsnažniji. Erotski momenat Vladušićevog pisanja je, takođe, izuzetno efektan, mada, za moj ukus, za nijansu manje erotike, bilo bi možda još uspelije.
Međutim, onde gde se, u romanu, nazire uticaj Kecmanovića i Stoiljkovića, detektivska priča koja podseća na “Senke nad Balkanom”,  “Vavilon Berlin”, “Piki Blaianderse”, tu je malko “tanji”. Motivacija je na trenutke jaka, pa popušta, ojača, pa spadne, da bi se na kraju pobedonosno iskobeljao i napravio kako odličan roman, tako i vrlo dobru priču, koja te lako uvuče u Berlinske ulice, bordele, ljudske odnose (u svakom smislu), a ispod svih tih berlinskih katakombi, krije se saznanje o prirodi čoveka, posebno onog čoveka, koji je živeo u to turbulentno doba, između dva rata. Zato je taj period toliko plodonosan i za pisce i za filmadžije. A pokazao se i kao kec na deset, sigurna dobitna kombinacija, koja ne može da omane. Bar za sad dok se taj naizgled neiscrpno inspirativan period potpuno ne iscedi, pa ostane suva drenovina. E onda će ga samo neki “Marko Kraljević” u umetnosti, verovatno nakon mnogo vremena, uspeti da iscedi ono što je od njega ostalo.


Roman “Omama” i te kako treba pročitati, jer je na prvom mestu umetnički vrlo uspeo, zatim, izuzetno je čitljiv i kada ga uhvatite u ruke, ne možete da ga ostavite dok ne pročitate skoro ceo ili bar jednu celinu, i na kraju, svi koji vole Crnjanskog, voleće i ovaj roman, jer su opisi Crnjanskog tako brižno satkani, da će vas vrlo lako omamiti. Mada, među tim ljubiteljima Crnjanskog mogu isplivati i najveći kritičari romana, baš zato što je svako svojim Crnjanskim omamljen na samo sebi svojstven način. Jer svaki od njih misli da je deo njega, a on je (kako iz romana saznajemo) mislio da je skoro pa Bog. A sa bogovima nije lako.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.