Tejine Promaje

Svaki dan nova promaja
Stojte, turisti srpski

Stojte, turisti srpski

Hodajte tihim hodom… Opelo nemo držim nad ovim svetim svodom…

Prvi put da smo u Solunu obišli i nešto što je od većeg kulturnog značaja od Jorgosove kožare, koju je prosečan Srbin bar jednom u životu sigurno obišao. Mesto je neprocenjivo značajnije i jedno je od naših najznačajnijih spomenika iz novije istorije, a to je Srpsko vojničko groblje na Zejtinliku.

Davno mi je bila želja da odem i sada nam se zgodila prilika. Kada dođete na ovo sveto mesto, gde su naši preci ostavljali svoje kosti zarad nas i naše budućnosti, zanemećete od tuge ugledavši na hiljade krstova, na hiljade Jovana, Milutina, Dragutina, Trifuna, Milivoja, Petrovća, Vukašinovića, Trajkovića… Uhvatiće vas tuga, žalost i pitanje – da li su uzalud ginuli? Ali odgovor nećemo znati ni mi ni naša deca, ni njihova deca. Istorija će suditi. Vreme presuditi.

Kada dođete na Zejtinlik, raspitajte se malo o groblju, mi smo saznali deo priče, a verovatno ima još mnogo toga da se čuje i nauči.

Obilazeći groblje saznala sam da je tu sahranjen i veliki broj poginuluh francuskih, ruskih engleskih i italijanskih ratnika. Videla  sam grob čuvene humanitarke Katrin Harlej, jedini grob sa krstom, među engleskim, oblim grobovima. Katrin Harlej osnovala je malu bolnicu u Solunu 1915, kako bi se u njoj lečili ranjenici, bivavši u početku uz francusku vojsku, a prebacivši se kasnije pod srpsku zastavu, kada je srpska vojska stigla na solunski front. Spomenik sa krstom Katrini su podigli Srbi u znak zahvalnosti što im je pomagala u lečenju ranjenika i zalaganju za srpske vojnike, a poginula je u bombardovanju, u gradu Bitolju. Saznala sam još i to da su u delu groblja sahranjeni i srpski partizani koji su poginuli u Solunu u vreme Drugog svetskog rata. Što mi je bila potpuno nepoznata činjenica.


Posebno poštovanje imam za to kako se o groblju i danas brine. Jer i nakon toliko godina, ono nije zaraslo u korov i palo u zaborav, već je ugledno i ponosito, kakvo i treba da bude. Jer ako nečim srpski narod treba da se ponosi to je taj Prvi, Veliki rat i svojim narodom koji je pokazao nadljudsku moć da preživi i istraje u nameri da oslobodi svoju zemlju. Neki u opancima, neki u obojcima prešli su preko Albanije, gladni, iscepljeni, ranjavih, promrzlih nogu, uspevši da opet stanu na iste, i ne samo to, već da nastave borbu prsa u prsa sa neprijateljem. Iako mnogi nisu preživeli, oni jesu i biće ponos srpskog naroda dok postoji, srazmerno žrtvi koju su za svoj narod i zemlju podneli.


A u Srbiji treba podići jedan monumentalni spomenik ženama koje su nakon rata bez većine muškog stanovništva uspele da zemlju podignu na noge i održe naciju. Ta žrtva se zaboravlja, a ne bi smela. Iako se oseća da je ona urezana u srcima i sećanju svakog od nas, nju treba negovati i stalno se iznova na nju podsećati.

Leave comment

Your email address will not be published. Required fields are marked with *.